Logor - put

Petak, 20.7.2018. godine

Moji statusi na fejsu često počinju sa „...ono... Kad...“ pa ajmo počet i ovaj na Marjanskin vratima.

...ono... Kad legneš u dva jer nisi siguran jesi li ponija baš sve šta ti triba za logor...
Dakle... Ja, ranoranilac, ona koja ka najveća spavalica ide leć do 23h max, koja i sa zabava prva ode, e pa ja san bila budna noćas. Nisan ja za sebe ništa zaboravila. Moje su stvari već jučer otišle. Ali, šta ako nekome od vaše dice pofali nešto? Pa neću valjda dozvolit da prvi dan bude nekakav problem? Za one koji me znaju, znaju da je jedan portapak rezerviran za mene. I ne bude se. Barenko ne previše. J I sad, umisto da spavan, ja pišen...

Bus sa dicon je krenija skoro pa na vrime. Oko osan. Dica su pod budnin okon tj. očima Puje, Dine i Alena. Reka je Alen da rađe ide u bus da ne sluša mater i ćaću cilin puten. Ma, znamo mi da bi cure bez problema držale pod kontrolon ekipu ali.. Alen je uteka... A nismo mi tako strašni!!! (I sad onaj podmukli ahaaaa)

Autoputon idemo prema Rijeci, izlaz Vrata, desno na Fužine... A dalje? Dalje, kad dođemo do tamo.

Deset dana logorovanja, deset dana vaši su klinci u našim rukama. Obično ne bude velikih problema. Malih imate i vi s njima a kamoli mi. J

Šta se zdravlja tiče, i moje prve pomoći, jutros san odma bila aktivna. Prilazi mi jedna mama i kaže: „Nikola me uputio na vas. Našem je sinu jutros pala kasica puna kuna na nogu, palac je pomodrija, boli ga. Muž nije siguran jel on može s vama...“ Opa, ovakav slučaj još nisan imala. Sidnemo u lad iza kombija, on skine patike i bičve a palac? Lip, modar, sivo-crn. Pogledan, popipan. Nije slomiven, samo se podlila krv. I kažen: „Da je ovde dr. Vice Grabovac on bi samo probija iglon da krv izađe. Ja ću to nježnije, kako moja teledoktorica kaže, provrtit pomalo. (Teledoktorica je Boke tj. Boška, koju ja zoven kad nisan sigurna u dijagnozu. Ja pregledavan dite i opisujen, a ona daje upute.) Vadin iglu, sterilnu, zelenu (Čudno, zar ne?) i pomalo krenen grebat nokat. Ne boli, Bruno junački podnosi iako ga sigurno vriđa moje držanje palca i povremeno stiskanje iglon. Ali bol nije strašna, i, za par minuta probijen ja nokat, krv krene... Bravo, uspili smo!!! Eto.. Prva krv je pala!!! Ovo je apsolutni rekord. Do sad je rekorder bila Ana koja je na Livnu izašavši iz busa zapela i pala na kolina. Al ovo je jače, nismo se ni ukrcali u bus! Imao mi i bolesnike koji nisu ni došli na ukrcaj. Mikula je doma, u fibri od jučer. Mama je rekla da ćemo sačekat jutro ali očito je nešto ozbiljnije a ne jednodnevna viroza. Nadamo se da će se oporavit i uskoro pridružit svojoj ekipi na logoru. J

A na logoru, tj na terenu u Fužinama već su naši vrijedni konačari. Konačari su ekipa iskusnih izviđača koji idu ranije i obave pripreme. Kako je u Fužinama stalni logorski teren i imamo gotove čvrste objekte, nemaju velikog posla. Ali ukrcali su u Splitu, pa iskrcali na terenu, opremu koju su pripremili. Podižu šatore za sve sudionike, pripremaju drvenu građu za izradu logorskih objekata. Prvi i najvažniji je tzv. Patent. E nije patent za gaće nego patent za u šator. Zapravo je to ormar poličar, koji se stavi između dva kreveta i na koji se slaže roba da ne bi bila po podu. Roba ne smi bit na podu iz više razloga. Jedan je da ne uđe kakva beštijica unutra. (Ajme, zašto zgražanje? Pa u prirodi smo, ima svega, mravi, paukova, buba, možda i koji mali miš.) Drugi razlog je da se ne šporkaje. A treći i najvažniji da se ne smoči. Šatori su bez platnenog dna, u šatoru je livada, trava J, na koju ide krevet. Kad pada kiša, a pada često, po dnu bude mokro. I sve šta je na podu lipo povuče vlagu. LU šatorima su klinci po dvoje u odvojenim krugovima. Krugovi? E da... Logorski krugovi su skupina šatora jedne grupe, obično je to kod nas družina. Tako su Vile skupa, Zviri skupa i Vučići skupa, svaki u svom krugu.

10:15 - krenili smo sa odmorišta ispod sv. Roka. Daleko smo dobacili, jel?! Pa tako nan i triba kad vama pustimo da dici nakupujete sokova, Coca-Coli i svega ostaloga da in zahod triba tako brzo. Meni, jednoj novopečenoj baki nije bila panika a njima je. Šala, šala... Sve je u redu, oni su tražili da stanemo, stali smo. Naravno da su navalili nakupovinu slatkiša na odmorištu i čudom se čude kako je skupo. Ma da nisu jutros od doma krenili, ne bi me bilo briga!!! Uf...

Osin busa, Ratko, Dena i Bobo voze aute. Bobo ima najbolju vezu, on vozi kuvarice!!! Ana i Mirjana nove su mlade snage koje su za sad odlične. Ne prigovaraju, ne gledaju mrko dicu, još samo da vidimo kako kuvaju.... Još dok smo se ukrcavali, u Splitu, ja san se normalno, odma išla ulizivat... Rekla je Sandina baba da san se u jednome momentu izgubila. E, jesan!!! Išla san vatat vezu!!! Važno je u dobre bit sa kužinon... I još san prijavila da iman veliki glancija novi nož, koji san kupila od moje najdraže prijateljice Jace iz Zagreba, koja ovo čita u Makedoniji, na njihovoj smotri! Ljubin sve i pozdravljan Hrvatski izviđački kontingent za Smotru izvidnika Makedonije.

Nemojte vi mislit da će van svaki dan bit ovako dug izvještaj! Neće... Ovo iman vrimena pisat dok Ratko vozi. Ma tila bi van dat osnove da van je lakše pratit. Dakle, ja pišen kako i pričan, brzo i koji put falijen koje slovo. Nema mi Mirele da mi pregleda i ispravi tipfelere, ali... Dobro je... da iden sad čitat šta san napisala, po bi manje stigla zabilježit.

Čin dođemo, ja ću oformit Ladin kutić. To je misto di san ja uvik, di me dica mogu nać, di se dođu maknit od ostalih, di dođu kad in je teško pa se malo pojadaju, di dođu kad in je dosadno ili kad imaju slobodnog vrimena. Dođu i kad ne bi tili, kad ih dovedu neki drugi. Oće reć, kad se stuču, rasiku ili kad ih nešto boli. E sad... Ja nisan likar... jesan u zdravstvu ali san fizioterapeut. Samo iman ogromno logorsko iskustvo i dica mi viruju. Je, čula san od vas koji ste roditelji starije dice, je, istina, malo me se i boje... Ali ne previše... Nekako se uzajamno poštujemo... Ali iman moju teledoktoricu i imamo odlično opremljenu mini kiruršku ambulantu. Najviše ranjenih bude prvih dana. A nije ni čudno. Dica koriste čekiće, mace, pile i sikire. Sami!!! Ko veliki!!! I cure i momci!!! I zabijaju kolce za osnovu ormara, i smišljaju nacrte, upotrebljavaju konope i primjenjuju čvorove koje su priko godine naučili... Naravno, da ih veliki nadgledaju, ali ih pokušavaju naučit lovit ribu a ne in je dat gotovu...
Bude krvi, kako ja to obično kažen da bude krvi do kolina, ali skoro nikad ne bude suza. Ovi koji su već bili u ambulanti onda povuku nove i onda to otprilike izgleda ovako: Primjer jedan: Dite se porizalo, krene plakat, oko njega se skupe dva tri stara i veselo viču, jeee, idemo u Lade, super. Doprate novog ranjenika, ja ih primin, oni mi pomognu, tj. sudjeluju u pripremi radnog stola, dodaju mi rukavice, sterilne gaze, zavoje, drže ozljeđeni ekstremitet itd... Svi su zapravo važni u tome našem malom lancu i svako ima svoj zadatak. Kad sve zamotamo, sredimo, zalipimo i počistimo, e onda svi dobiju posebni lijek za hrabrost. Uglavnom je sladak, nikad isti, ali uvik ga dicarado uzmu. Oće reć da svi, i ranjenik i pomagači dobiju slatkiš, bombon, lizu, komad čikolate ili tako nešto. Je, je,.. Znan... Niste se vi prvi toga sitili... Imamo mi više onih koje jako boli i često svrate po posebni lijek. Ali naši su, pa ih izliječimo, šta ćemo s njima?! J

Dakle, vozite autoceston prema Rijeci, prođete izlaz Delnice i slijedeći je izlaz Vrata. Ono, ka, nekako je normalno da ako negdi idete prođete kroz Vrata, a i lako je za zapamtit. Dođete do kućica, platite cestarinu i skrenete desno. Vozite se glavnin puten prema jezeru i spustite se u Fužine. Predivno malo misto u Gorskome kotaru. I onda? Onda ajte svojin puten jer je nama na logoru super!  Ako stvarno mislite doć, aj se najavite i provjerite situaciju, jer imamo hrpu aktivnosti koju roditelji svojin dolaskon zapravo poremete. Oni, čiji roditelji dođu, budu sritni, ali moraju se maknit od ekipe i svojh aktivnosti, a oni čijih roditelja nema, budu tužni.

13:43 - Uf... Dijete priča na mobitel i skoro pa urliče „ali povraćan!!!“ i „drhte mi noge. I nema mi stvari!“ Čujen tatin glas, „mama ti je stavila stvari u sivi kombi“. Ja uskačen u razgovor: „kombi još nije stiga, naravno da nema još stvari!“ I preuziman stvar u svoje ruke: „Ajmo, ako povraćaš, tu je doktorica Košta iz splitske bolnice, može te pregledat, a uostalom, odakle tebi mobitel, pa pisalo je da se ne smiju nosit?!“
I sad dolazimo do onoga šta mi stalno ponavljamo: Ne radite ditetu uslugu ako ga bacite lavovima a da ga prije niste obučili kako da ih nahrani. I naravno da tu ne mislin da smo mi lavovi nego ima dice koja su manje samostalna. I triba ih pomalo pripremat. Ako dite ne može jednu noć bez roditelja kako mislite da će mu bit deset? I jel se pitate kako će bit nama? Kako ditetu objasnit da je među vršnjacima, da je na sigurnom, da nema ozbiljnih opasnosti i da smo tu da mu pomognemo, ako ga vi podržavate u nepridržavanju pravila? Uzela san mobitel, pozdravila tatu, i pomogla nać stvari. Naravno da je sve tu, i da niko nije ni ukra ni sakrija. Doktorica ga je pregledala, sve je u redu, ditetu fale mama i tata. I to je normalno. Ljubav postoji i na daljinu! J

Idemo sad roditelji moji: stisnite zube, stojte di jeste, vaša su dica s nama, na sigurnome!!!