Logor Kamanje četvrti dan
Ponediljak, jutro na Kopilici. Mama Vana je došla po mene na vrime koje smo se dogovorili. Je da je to više od po ure nego kad dolaze klinci, al da ja ne zakasnin... Na mistu sastanka nema nikoga, dobro je.... Na vrime san došla!
Dolaze klinci. Oduševljenje roditelja, Ajme Lado, ideš i ti!!!
Iden, iden, dva dana. U utorak iden daleko, priko Istanbula do Bakua. Iden volontirat na Svjetsku skautsku konferenciju. 25 dana Azerbaijana.
I klinci su na vrime, i nemaju prepreviše stvari. Oni biraju, žele prva mista u busu. Naših 24-o poletaraca i pčelica sjedaju i kreću s pitanjima: Lado, kad ćemo stić? Lado, možemo li jest? Lado, jel to blizu Krka? Lado, Lado...
Ajme meni, šta je meni ovo tribalo?! Mikrofon u ruke, i kad san glasnija od njih uspjevan držat kontrolu. Krećemo put Meja, tamo nas čeka druga grupa. Ekipa SK Meje, pokušava ukrcat stvari u bus. Naglasak na ono pokušava. Ljudi, nisan u životu vidila više kufera i to velikih kufera!!! I vozači su malo u šoku!!! Ajde,.. Mia to preuzima, ukrcava svoje, svi su uspili sist, vozač zatvara zadnja vrata i velebne kufere stavlja u hodnik.
Sve je stalo, krećemo.
Na putu ih malo davin podacima o mistima kojima prolazimo, provjeravan njihovo znanje zemljopisa. Isprid nas Velebit, pitan koja je planina. Većina zna odgovor. Sveti Rok, tunel. Izađemo na drugu stranu, prođemo par kilometara, opet ih pitan koja je sad planina? Ups, baš i ne znaju, čujen da je Dinara. Naravno da su se nasmijali kad su skužili da je isto Velebit jer smo samo prošli kroz njega.
U busu atmosfera super. Izlazimo s autoceste. Ulazimo na običnu cestu. Okolo nas se minja pejzaž. Čujen maloga Niku Mijinog, „Mama, blizu smo logora, jel tako? Već je veća šuma oko nas!“
Tako je, još malo.
Na ponos mome sinu i mužu, s kojima san bila na obilasku terena, sve san prilaze i zanimljivosti zapantila. Ipak nas Alen i Marin čekaju na raskšću, mi skrenemo, oni isprid nas, sa upaljena sva četri žmigavca! Pravi doček!!!
Stižemo na parkiralište, iskrcavamo stvari. I pljas... Većina stvari u blatu! Srića nije duboko. Oće reć da je pljusak pada po ure prije nego smo mi došli. I moja vrića je blatnjava, tj srića, samo navlaka za vriću.
Stvari su prekrcane u aute, a polet pjehe prema terenu. 200-300 metara prelaze bez problema, i dolaze do odvojka livo. Ne vidi se ništa posebno, malo su razočarani, spuštaju se i onda pukne pogled: prekrasna livada, šatori u polukrugovima, dovoljno mista za aktivnosti!!! Ludilo!!!
Smještaj u šatore, nema nekih velikih prigovora, priprema za ručak. Manistra u suvo, i to smo pomazali s gušton!
Šta su poleti i ostali radili u iduće dvi tri ure neman pojma jer san bila van kruga.
Priskočila san i marendu! I to čokoladni kolač! Ali meni su moje kuvarice, moja teta Mare i Valentina ostavile! Odma san ga smazala čin san se vratila! Još se i moj Marinović svoga kolača odreka i poklonija mi ga! Mljac!!!
Večera hamburgeni. A tribali ste vidit akciju: Bobo valja pljeske, da su tanje da se brže ispeku, Nikola peče na „bebi“ tj na Kosorovome plinskome pekaču izvan kužine, kreće kiša. Usitno. Marinović drži lumbrelu, ali kiša pojačava. Amo evakuacija. Unose ga u kužinu. Srića da nije vruć! Moš mislit! Ahaaaa... Ali sve je spašeno, pljeskavice ispečene, večera podiljena. Repeta nema. Tj ima ko oće manistre od obida! Jedino je jedan poletrac prihvaća, ostali bi bili gladni samo hamburgera.
Kiša nakon večere nije omela ekipu da se podruži, srića da imamo velike šatore kao trpezarije.
Malima je povečerje u deset, a neki su jedva izdržali. Pranje zuba, wc i u krpe. Noćas će bit ladnije, već smo obukli fliseve. Lipo ćemo spavat i baš se radujen! I već bi spavala da ne pišen ovo vama.
Al pošto san samo jedan dan ovde, onda ću izdržat.
23 je sata, u logor mir. Skoro skroz. Čuje se tu i tamo neki tihi razgovor, ali sve u svemu dobri su. Vrime je da se i ja povučen.
Dragi svi koji čitate, dica su van dobra, vesela i zdrava, a nadan se da će takvi i ostat.